Никола Селаковић

Јавно тужилаштво за организовани криминал терети Николу Селаковића за продужено кривично дело злоупотребе службеног положаја и фалсификовање службене исправе. Према оптужби, као министар културе прекорачио је овлашћења и наложио директорима два завода да припреме предлоге за укидање статуса културног добра Генералштабу, иако за то нису били надлежни и није спроведена прописана стручна процедура. Терети се и да је потписом оверавао службене исправе са неистинитим садржајем и употребљавао их као истините. Један спорни акт наводно је заведен под бројем другог предмета и израђен без учешћа овлашћених конзерватора. Та документација омогућила је Влади да укине заштиту Генералштаба, чиме је, према тужилаштву, нанета штета културном наслеђу Србије и отворен пут пројекту компаније повезане са Џаредом Кушнером. Тужилаштво је предложило казну од три године затвора. Селаковић негира кривицу, а поступак није правоснажно окончан.

Агенција за борбу против корупције је 2014. препоручила разрешење Николе Селаковића са места министра правде, сматрајући да није пријавио сукоб интереса приликом одлучивања о избору двоје својих саветника на правосудне функције. Селаковић је негирао сукоб интереса. Одбор Агенције је 2020. прихватио његову жалбу, поништио првостепену одлуку и обуставио поступак, уз оцену да у конкретном случају није утврђен сукоб интереса. Зато овај случај није доказана корупција, већ спорни институционални поступак који је на крају окончан у његову корист.

Селаковић се 2001. године, са 18 година, учланио у Српску радикалну странку. Према сопственом објашњењу, то је учинио и из револта након што је његов отац, члан СПС-а, после промена 5. октобра остао без директорске функције. Радикале је напустио 2008. и приступио новооснованој Српској напредној странци, у којој је касније био потпредседник и члан Председништва.

Као министар правде, Селаковић је 2015. године, говорећи о избору јавних тужилаца, изјавио: „Нисам политички мазохиста да бирам оне који потпуно не одговарају политички Влади.“ Додао је да је стручност ипак први критеријум. Невладине организације и правни стручњаци оценили су да оваква изјава указује на политички критеријум приликом избора тужилаца и затражили његову смену.

Након покретања предмета Генералштаб, Селаковић је Јавно тужилаштво за организовани криминал називао „блокадерским тужилаштвом“, а тужиоце „петом колоном“ и „блокадерским олошем“. Главног јавног тужиоца Младена Ненадића назвао је и „надувенком“ и тврдио да се састаје са људима повезаним са криминалом, без јавно представљених доказа за ту тврдњу. Повереник за самосталност јавног тужилаштва упозорио је да јавни притисци и дискредитација тужилаца могу угрозити њихову самосталност и професионални интегритет.

Nova.rs је 2020. године, позивајући се на неименоване изворе из Српске православне цркве, објавила да је Селаковић од патријарха Иринеја тражио да митрополиту Амфилохију пренесе да не критикује Александра Вучића и Вашингтонски споразум. Исти текст га описује као важног посредника власти у односима са СПЦ и наводи да је координисао државне послове око Храма Светог Саве. Вијести су пренеле исте наводе, али нису представиле независну потврду. Није пронађен документ, судски поступак нити јавно сведочење именованог црквеног великодостојника које би овај навод потврдило, па га треба третирати искључиво као непотврђено медијско извештавање.